" :( Luka i njegov svet"
Luka je jedan dečak koji ima 14 godina i koga je ne moguće ne voleti i ne zaplakati kada ga vidite.
On je sin moje drage prijateljice, boluje od bolesti gde su mu sve motorne funkcije stale s razvitkom kada je bio još kao beba (neznam stručan naziv te bolesti). Ima ponašanje malog deteta a po izgledu je isti kao i svi njegovo vršnjaci. Plava kosica, krupne plave oči koje neznaju gde gledaju, neznaju koga gledaju. Maše rukama i izgovara neke reči koje samo on razume šta mu znače. Na momente je jako agresivan a već sledećeg trenutka ode u nekov njegov svet..čupa travu i baca je sebi po kosi.
Uvek kada ga vidim uhvatim ga i tako ga jako stegnem , srce mi se cepa (imam sina godinu dana mladi od Luke) i pustim ga sve da mi radi..čupa me za kosu, udara, štipa..i ništa mi nije bolno
, ali taj sjaj u njegovim očima mi ne da da ga odvojim od sebe i ako me ti udarci zabole. Sakrijem pogled od njegove mame da me ne vidi kako mi je teško zbog njega.
Tata ga je ostavio kada je saznao da je bolestan i da će ostati do kraja života takav. Imam tu slobodu i bliskost s tom prijateljicom da mogu da pričam s njom o tome. Jako joj je teško, sada ne više samo fizički jer dobija česte napade agresivnosti, naročito kada mu nije dobro. Posebno me je rastužio razgovor od jutros kada je rekla da Luka nije spavao do 4h ujutru, nije mogao da kaki 
, imao je strašne bolove, udarao se po kosi i guzi. Plakala sam celog dana i gledala mog Lazu koji je došao s treninga i shvatila mnogo toga.
Lukina mama zna, i svesna je toga da mora da ga da u ustanovu za decu s tim problemima jer neće moći još dugo da se nosi s tim u kom pravcu ide bolest. Što je stariji, to je teže.
Na moje pitanje, šta će, kako će..odgovorila mi je: "Jao Mimi, umreću, nemam snage, znam da moram da ga odvedem "tamo", ali ko će njega da pogleda kada počne da se udara po glavi, neću moći da živim bez njega "
Ceo dan mi odzvanjaju njene reči u glavi.
P.S. Ne treba biti roditelj da bi ovo razumeli.
10/23,2007, at 22:06
Visit zaboravi
Tužno:(((
Teško je, strašno. Slaba sam na sve koji su bolesni, posebno kada su djeca u pitanju.
I da, tek kada se susretnemo sa bolešću shvatimo prave vrijednosti. Sve materijalno je nevažno. Zdravlje je najvažnije.
Žao mi je, mnogo:((
10/23,2007, at 22:15
Visit di
:(
Koja tuga, ne znam kako taj, nazovi otac moze da zivi sam sa sobom. ne shvatam ljude koji su toliki slabici. No i oni ce se sresti sami sa sobom, kad tad.
Ne znam gde zivite ti ti tvoja prijateljica i da li postoje ustanove koje bi joj pomogle kuci?
U svakom slucaju, zelim joj mnogo snage!
10/23,2007, at 22:18
Visit shadow
Ja imam prijatelja koji je socijalni radnik,cesto odlazi u te domove i uvek kaze:''Nemas pojma kako volim svoju decu kad se vratim.'' I da, ne treba biti roditelj da bi se to razumelo. Ona ce stvarno umreti bez njega
10/23,2007, at 22:30
Visit mj
Jedino u Beogradu postoji takva ustanova. Prijateljica živi sa Lukom,mamom i tatom, od njih ima pomoć i svi su posvećeni njemu, iako imaju još dece od brata ali uglavnom razumeju da je Luki potrebna posvećenost 30 sati dnevno. Kada joj mami i tata nisu bili u gradu na par dana, ponudila sam se da ga ja čuvam da bi se ono par sati odmorila, unapred sam počela da plačem (naravno ne da ona vidi) jer sam znala koliko će mi trebati psihičke snage za to, ali bi smogla snage u svakom trenutku. Nisam dodala u tekstu jednom prilikom, prošle godine sam prislonila svoje lice uz njegovo, a on je okrenuo usne ka mom obrazu i samo ih tako držao, kao da je želeo da me poljubi ali nije znao kako,nakon toga je počeo da me čupa, mama ga je odvajala od mene ali on nije želeo da me pusti :( ! Verujte mi, zaista i dan danas osećam taj njegov poljubac i sva se stresem kada ga zagrlim.
10/23,2007, at 22:33
Visit kaleidoskop
ne treba biti roditelj da bi se razumelo, dovoljno je biti čovek.
10/23,2007, at 23:36
Visit veshtichica
uh, kako ovo boli...
10/24,2007, at 10:09
Visit domacica
Nažalost, život se ponekad surovo poigra, a što se tiče konkretnog sličaja, čini mi se da je u pitanj autizam, pa malo edukacije za Lukinu mamu i njegove bliske potraži i na netu, ne mora se uvek završiti u domu.
10/24,2007, at 13:24
Visit tuzna
nisam roditelj,ali znam da mi je mnogo zao.......:(((
10/24,2007, at 14:37
Visit hyperblogger
stvarno tužno... setila sam se deteta jednih prolaznika... deteta, zapravo čoveka od svojih 28 godina koji ima srodan poremećaj... divim se njihovoj ljubavi prema njemu, svaki put kada ih vidim... u invalidskim kolicima, u njegovom nekom svetu, i sa neverovatnim osmehom na licu... kao da oseća svu tu ljubav i lepotu sveta, samo ne može to da podeli...
baš mi je žao... iz dubine duše...
10/31,2007, at 03:06
Visit radee
Uvek sam bio slab na decu,pogotovu kada je nesto tako u pitanju i to me jako rastuzi.Za ovih mojih 25 godina sam obisao dosta ustanova sa decom iz humanih razloga i...postoji li nesto lepse od decijeg osmeha,igre...Taj decak je srecan sto ima za mamu tvoju prijateljicu koja je ostala uz njega a ne kao otac-slabic i kukavica koji je kukavicki pobegao.Verujem da ukoliko ga bude odvela u tu ustanovu da joj svakako nece biti lako i njene reci bole ali isto tako verujem da ako je to vec jedino resenje,da ce moci stalno da ga obilazi...Zao mi je jako...mogu samo potvrditi tvoju recenicu-"Ne treba biti roditelj da bi ovo razumeli".Apsolutno si u pravu.
Zelim puno srece tvojoj prijateljici i njenom sincicu.
02/20,2008, at 14:50
Visit Heralmz
Herald forever!
02/26,2008, at 08:28
Visit Heralsy
A skazhite - Parizh deystwitelno bolshoy gorod?
03/05,2008, at 12:25
Visit Arlaku
Baccara - Cara Mia (mix)
10/07,2008, at 10:03
Visit ana
Neopisivo,neizrecivo tuzno...Divljenje Lukinoj mami.Ne ne mora covek biti roditelj a razumeti to.Saljem svu svoju ljubav oboma da prebrode tezine trenutaka svojih.I divljenje jos jednom Lukinoj mami.Pozz.Neka vas ljubav dize.