..i neka nam svi postovi budu veseli :) !

Mimi 

Pesma mojoj ljubavi

 Usnu noćas taj divan san,

tebe u snu, pomislih:"

O, kako mi je blizu, ne želim jutro, ne želim dan!

Tragovi me tvoji još uvek tebi vuku,

izdaje me snaga, patim,

zbog tebe, zbog leta, zbog tog grada!

Pitam se često hoće li proći, 

imam toliko suza, za tebe,

za mene, za njih,

gde su mi sve moje moći!?

Trebaš mi ti, naše vreme i ona leta,

da pružiš mi ruku kad padnem,

kad uhvati me tuga i seta!

Već dugo te nemam, i sve ja to znam,

teški su mi minuti, dani,

kako da te vratim,

suze su jedino što mogu da ti dam!? 

Kako je život čudan i zao,

nije me ni pitao, tvoje srce i tebe mi ukrao,

o, kad bi se samo smilovao,

i taj deo tebe mi dao!

Ušao si u moj život,

mirisom očarao moj svet,

sada lutam i tražim,

jasmin, moj najlepši cvet!

Reči sam ove suzama ti pisala,

svu bol iz srca kroz njih protkala,

i tužno sebi postavljala pitanja:

"Gde sam pogrešila"?

Kako sam samo bila voljena,

rukama tvojim milovana,

usnama tvojim ljubljena!

Zašto sam onda ostavljena?

Sada plačem i Boga molim,

da oprosti mi greh,

što rekla ti nisam, koliko te volim!

Tvoja Mimi.. 

 Luka je jedan dečak koji ima 14 godina i koga je ne moguće ne voleti i ne zaplakati kada ga vidite.

On je sin moje drage prijateljice, boluje od bolesti gde su mu sve motorne funkcije stale s razvitkom kada je bio još kao beba (neznam stručan naziv te bolesti). Ima ponašanje malog deteta a po izgledu je isti kao i svi njegovo vršnjaci. Plava kosica, krupne plave oči koje  neznaju gde gledaju, neznaju koga gledaju. Maše rukama i izgovara neke reči koje samo on razume šta mu znače. Na momente je jako agresivan a već sledećeg trenutka ode u nekov njegov svet..čupa travu i baca je sebi po kosi.

Uvek kada ga vidim uhvatim ga i tako ga jako stegnem , srce mi se cepa (imam sina godinu dana mladi od Luke) i pustim ga sve da mi radi..čupa me za kosu, udara, štipa..i ništa mi nije bolno, ali taj sjaj u njegovim očima mi ne da da ga odvojim od sebe i ako me ti udarci zabole. Sakrijem pogled od njegove mame da me ne vidi kako mi je teško zbog njega.

Tata ga je ostavio kada je saznao da je bolestan i da će ostati do kraja života takav. Imam tu slobodu i bliskost s tom prijateljicom da mogu da pričam s njom o tome. Jako joj je teško, sada ne više samo fizički jer dobija česte napade agresivnosti, naročito kada mu nije dobro. Posebno me je rastužio razgovor od jutros kada je rekla da Luka nije spavao do 4h ujutru, nije mogao da kaki , imao je strašne bolove, udarao se po kosi i guzi. Plakala sam celog dana i gledala mog Lazu koji je došao s treninga i shvatila mnogo toga.

Lukina mama zna, i svesna je toga da mora da ga da u ustanovu za decu s tim problemima jer neće moći još dugo da se nosi s tim u kom pravcu ide bolest. Što je stariji, to je teže.

Na moje pitanje, šta će, kako će..odgovorila mi je: "Jao Mimi, umreću, nemam snage, znam da moram da ga odvedem "tamo", ali ko će njega da pogleda kada počne da se udara po glavi, neću moći da živim bez njega "

Ceo dan mi odzvanjaju njene reči u glavi.

P.S. Ne treba biti roditelj da bi ovo razumeli. 

  Nakon samo par dana od kako su se desile neke promene u mom životu, ja se i dalje ne pomeram s mesta.

Odrasla sam, mislila sam da sam mnogo jača, odnosno, nisam mislila ja već me je okolina oduvek tako doživljavala, a ja...već danima samo razmišljam i razmišljam. Trudim se da me sin ne primeti kako plačem jer će mi postavljati brdo pitanja, a i ne želim da me vidi da sam tužna.

Kad mi je jutros osvanula nedelje, poželela sam da me nema. Upalila komp i sat vremena posmatrala ICQ čet nebi li se on pojavio. Mada neznam ni šta bih radila i da se pojavio,krijem se,  izbegavam razgovor, SMS poruke, izbegavam sve što je vezano za njega, jer mi je teško.

Morala sam da izađem iz kuće, ne prija mi društvo a kad sam sama ubija me toliko razmišljanje i plakanje.  Otišla sam na očev grob..Bože, Bože..kakav sam čudan osećaj imala, kako sam se približavala grobu ja sam počela da jecam kao malo dete. Kada sam pogledala sliku na spomeniku, slika ista , ali oči moga oca su bile tužne , imala sam osećaj da će niz sliku skliznuti koja kapljica suze.

Da li to nama drage osobe koje smo izgubili mogu da osete, ili sam ja u njegovim očima videla moje tužne oči i tražila uplakana pomoć da nekako izađem iz ove tužne depresije.

Ne mogu da čekam da prođe vreme, ako mogu da prebolim sad..ovog trena i Zagreb i njega i 3 godine provedene s njim i moj odlazak i  Sljeme i Tkalčićevu ulicu i Jarun..sve! 

p.s. poslom sam vezana za Zagreb, samo neznam kako ću to da podnesem da prođem Tkalčićevom, pogledam u pravcu njegovog stana i produžim dalje?

(prekid veze/ostavljena)..grozno mi je i patim!

 Trenutno se baš tako osećam zbog mnoštvo situacija koje su mi se desile u poslednjih mesec dana.  Trenutno nemam snage da pišem o tome, a tema o kojoj ću sutra pisati je više nego zanimljiva, izbaciću to iz sebe i sigurna sam da će mnogima pomoći (naročito onima koji su u radnim odnosima..a posebno se odnosi na žensku populaciju). Jedna baš, baš prava životna situacija , (moje lično iskustvo) gde se mnogi od nas pitaju, kad dođu do tog dela puta, "a šta sad".. !

Nastavak sledi ovih dana..sutra! 

Vrlo često sam nailazila na komentare poznatih i manje poznatih lica da im je porodica jedini pravi oslonac u životu. Pokretač i saputnik na svim dobrim i lošim putevima koje je život diktirao. Ok, ima istine, i ona važi sve do onog trenutka dokle sami ne izgradimo svoju ličnost koja je opet pa potekla iz porodičnog okruženja.
Što sam bivala zrelija, sumnjala sam u tačnost toga što govore, što iz nekog svog ličnog iskustva, tako i iz tuđih životnih priča. Sve mi je to delovalo kao dobra maska i beg od realnosti koja je surova, ali koju su želeli da sakriju.

Skoro sam čula tužnu priču koja me je navela da pomislim o tome, koja je žrtva roditelja prema deci i obrnuto? Šta je ono što oni očekuju od nas, šta je ono što mi njima moramo da pružimo? Jesmo li u obavezi, je li nam moranje da živimo njihovim životima samo da bi se oni osećali više vrednijim u našim očima iako je to protiv naših načela i lične satisfakcije. Je li to sebičnost, kukavičluk, beg od prošlosti, trenutni životni status ili nešto sasvim drugo?

Drugarica moje poznanice je godinama živela u Beogradu, studirala i na fakultetu upoznala dečka s kojim je bila u vezi godinama. Živeli su zajedno, shvatili da se vole i da je to to.
Postojao je jedan "problem". Ona je Srpkinja koja je za vreme rata došla u Srbiju , a on je Hrvat.Njihovi roditelji nikada nisu podržavali njihov izbor partnera, nisu želeli komentarisanje na tu temu i predpostavljam, nisu želeli ni planove o njihovoj zajedničkoj budućnosti

.
Mimo svih tih prepreka koje su ih pratile, ostali su dosledni svojim željama i stavovima i potrebi da budu zajedno.
Ovih dana će se venčati, ali bez prisustva roditelja jer su ih se roditelji odrekli.Ni jedna ni druga strana ne podržava odluku svog deteta i bukvalno, ne žele više bilo kakav kontakt s njima.

Svoje venčanje će obaviti bez porodice, bez jedinog oslonca u životu!

Pre 10 godina, starija sestra, dosta starija , mi je pričajući na temu sexa rekla da se prava draž i užitak oseti tek posle 30-e..????Ja sam se samo nasmejala.

..da, ja sam se samo nasmejala!
Znam da sam nakon toga u razgovorima s prijateljicama ismejavala svoju sestru i njen komentar da se pravi sex i draž sexa oseti posle tih godina.Dakle, po njenoj priči meni je trebalo još cela decenija da bi skontala o čemu je ona to pričala.
Ubrzo nakon toga, ja sam postala mama, ali i dalje nisam znala šta je u pitanju, jer, ja sam postala mama, dakle ..mama je imala sex, njoj je to delovalo kao sasvim ok , ja sam bila velika cura koja se sexala i to je to.Razmena iskustava sa frendicama i delovalo mi je da skoro svaka ima to isto !

Međutim..vreme, iskustvo (kada kažem iskustvo, ne mislim samo na sexualno iskustvo, to mi deluje suviše prosto, već na životno iskustvo koje povlači sa sobom i ispitivanje samog sebe, upoznavanje nekih skrivenih delova , što tela tako i duše) je učinilo da ipak shvatim da je sestra bila u pravu.
Ja kao cura (tako se i osećam još uvek) :), mogu da kažem, bez preterivanja, da nas je ipak većina bila u zabludi da znamo šta je sex i da smo doživele vrhunac , možda s prvim, drugim ili trećim..ili sa onim za koga smo mislili da je baš onaj pravi.
Ja ne spadam u tu grupu, ovo su bili česti komentari mojih prijateljica, da im je svaki pravi, da ih svaki zadovoljava, da je svakom "atribut" na mestu itd..itd..

Nikad nisam znala da glumim orgazam, da se pravim da mi godi, da je on tako dobar ljubavnik da ga ne bi menjala i sl.A zašto to, lažno je , a i tipovi će tako živeti u zabludi da su dobri u krevetu, a npr. nisu.

Prošla je decenija i jače od kad sam imala razgovor sa sestrom, u međuvremenu sam postala i mama, napunila 30-u, 31....32..... 33....i..imala sam SEX, ja sam imala pre nekoliko dana pravi, dobar sex.."Bravo, majko, ćerko, sestro, sad si velika cura", velim sebi!:)

Neću toliko da pričam o njemu jer već samo po sebi govori dosta !
Doživela sam prvi pravi iskreni orgazam u 33. godini.., i to više puta!!!I dalje ne mogu da dođem sebi da se, je li, to desilo meni!!!Pa ja sijam, blistam, oči mi cakle, osmeh mi se ne skida s lica..i ponašam se kao prava tinejđerka!

Naravno, posle tog događaja, to sam morala proslaviti s curam i moje "sexulano iskustvo" pretočiti u pravu erotsku priču nabijenom toliko emocija da su ostale zatečene, željno iščekivajući šta ću sledeće novo iskusiti:)..

Elem..ma kako tužno zvučalo zbog zakasnelog orgazma, ipak mi nije žao što ga nisam doživela ranije jer mi je ipak falila ta meni bitna prava osoba koja je velikim delom zaslužna za to, ako ne i najvećim!

Njemu...pusa !