Luka je jedan dečak koji ima 14 godina i koga je ne moguće ne voleti i ne zaplakati kada ga vidite.

On je sin moje drage prijateljice, boluje od bolesti gde su mu sve motorne funkcije stale s razvitkom kada je bio još kao beba (neznam stručan naziv te bolesti). Ima ponašanje malog deteta a po izgledu je isti kao i svi njegovo vršnjaci. Plava kosica, krupne plave oči koje  neznaju gde gledaju, neznaju koga gledaju. Maše rukama i izgovara neke reči koje samo on razume šta mu znače. Na momente je jako agresivan a već sledećeg trenutka ode u nekov njegov svet..čupa travu i baca je sebi po kosi.

Uvek kada ga vidim uhvatim ga i tako ga jako stegnem , srce mi se cepa (imam sina godinu dana mladi od Luke) i pustim ga sve da mi radi..čupa me za kosu, udara, štipa..i ništa mi nije bolno, ali taj sjaj u njegovim očima mi ne da da ga odvojim od sebe i ako me ti udarci zabole. Sakrijem pogled od njegove mame da me ne vidi kako mi je teško zbog njega.

Tata ga je ostavio kada je saznao da je bolestan i da će ostati do kraja života takav. Imam tu slobodu i bliskost s tom prijateljicom da mogu da pričam s njom o tome. Jako joj je teško, sada ne više samo fizički jer dobija česte napade agresivnosti, naročito kada mu nije dobro. Posebno me je rastužio razgovor od jutros kada je rekla da Luka nije spavao do 4h ujutru, nije mogao da kaki , imao je strašne bolove, udarao se po kosi i guzi. Plakala sam celog dana i gledala mog Lazu koji je došao s treninga i shvatila mnogo toga.

Lukina mama zna, i svesna je toga da mora da ga da u ustanovu za decu s tim problemima jer neće moći još dugo da se nosi s tim u kom pravcu ide bolest. Što je stariji, to je teže.

Na moje pitanje, šta će, kako će..odgovorila mi je: "Jao Mimi, umreću, nemam snage, znam da moram da ga odvedem "tamo", ali ko će njega da pogleda kada počne da se udara po glavi, neću moći da živim bez njega "

Ceo dan mi odzvanjaju njene reči u glavi.

P.S. Ne treba biti roditelj da bi ovo razumeli. 

  Nakon samo par dana od kako su se desile neke promene u mom životu, ja se i dalje ne pomeram s mesta.

Odrasla sam, mislila sam da sam mnogo jača, odnosno, nisam mislila ja već me je okolina oduvek tako doživljavala, a ja...već danima samo razmišljam i razmišljam. Trudim se da me sin ne primeti kako plačem jer će mi postavljati brdo pitanja, a i ne želim da me vidi da sam tužna.

Kad mi je jutros osvanula nedelje, poželela sam da me nema. Upalila komp i sat vremena posmatrala ICQ čet nebi li se on pojavio. Mada neznam ni šta bih radila i da se pojavio,krijem se,  izbegavam razgovor, SMS poruke, izbegavam sve što je vezano za njega, jer mi je teško.

Morala sam da izađem iz kuće, ne prija mi društvo a kad sam sama ubija me toliko razmišljanje i plakanje.  Otišla sam na očev grob..Bože, Bože..kakav sam čudan osećaj imala, kako sam se približavala grobu ja sam počela da jecam kao malo dete. Kada sam pogledala sliku na spomeniku, slika ista , ali oči moga oca su bile tužne , imala sam osećaj da će niz sliku skliznuti koja kapljica suze.

Da li to nama drage osobe koje smo izgubili mogu da osete, ili sam ja u njegovim očima videla moje tužne oči i tražila uplakana pomoć da nekako izađem iz ove tužne depresije.

Ne mogu da čekam da prođe vreme, ako mogu da prebolim sad..ovog trena i Zagreb i njega i 3 godine provedene s njim i moj odlazak i  Sljeme i Tkalčićevu ulicu i Jarun..sve! 

p.s. poslom sam vezana za Zagreb, samo neznam kako ću to da podnesem da prođem Tkalčićevom, pogledam u pravcu njegovog stana i produžim dalje?

(prekid veze/ostavljena)..grozno mi je i patim!

 Trenutno se baš tako osećam zbog mnoštvo situacija koje su mi se desile u poslednjih mesec dana.  Trenutno nemam snage da pišem o tome, a tema o kojoj ću sutra pisati je više nego zanimljiva, izbaciću to iz sebe i sigurna sam da će mnogima pomoći (naročito onima koji su u radnim odnosima..a posebno se odnosi na žensku populaciju). Jedna baš, baš prava životna situacija , (moje lično iskustvo) gde se mnogi od nas pitaju, kad dođu do tog dela puta, "a šta sad".. !

Nastavak sledi ovih dana..sutra! 

Vrlo često sam nailazila na komentare poznatih i manje poznatih lica da im je porodica jedini pravi oslonac u životu. Pokretač i saputnik na svim dobrim i lošim putevima koje je život diktirao. Ok, ima istine, i ona važi sve do onog trenutka dokle sami ne izgradimo svoju ličnost koja je opet pa potekla iz porodičnog okruženja.
Što sam bivala zrelija, sumnjala sam u tačnost toga što govore, što iz nekog svog ličnog iskustva, tako i iz tuđih životnih priča. Sve mi je to delovalo kao dobra maska i beg od realnosti koja je surova, ali koju su želeli da sakriju.

Skoro sam čula tužnu priču koja me je navela da pomislim o tome, koja je žrtva roditelja prema deci i obrnuto? Šta je ono što oni očekuju od nas, šta je ono što mi njima moramo da pružimo? Jesmo li u obavezi, je li nam moranje da živimo njihovim životima samo da bi se oni osećali više vrednijim u našim očima iako je to protiv naših načela i lične satisfakcije. Je li to sebičnost, kukavičluk, beg od prošlosti, trenutni životni status ili nešto sasvim drugo?

Drugarica moje poznanice je godinama živela u Beogradu, studirala i na fakultetu upoznala dečka s kojim je bila u vezi godinama. Živeli su zajedno, shvatili da se vole i da je to to.
Postojao je jedan "problem". Ona je Srpkinja koja je za vreme rata došla u Srbiju , a on je Hrvat.Njihovi roditelji nikada nisu podržavali njihov izbor partnera, nisu želeli komentarisanje na tu temu i predpostavljam, nisu želeli ni planove o njihovoj zajedničkoj budućnosti

.
Mimo svih tih prepreka koje su ih pratile, ostali su dosledni svojim željama i stavovima i potrebi da budu zajedno.
Ovih dana će se venčati, ali bez prisustva roditelja jer su ih se roditelji odrekli.Ni jedna ni druga strana ne podržava odluku svog deteta i bukvalno, ne žele više bilo kakav kontakt s njima.

Svoje venčanje će obaviti bez porodice, bez jedinog oslonca u životu!