Vrlo često sam nailazila na komentare poznatih i manje poznatih lica da im je porodica jedini pravi oslonac u životu. Pokretač i saputnik na svim dobrim i lošim putevima koje je život diktirao. Ok, ima istine, i ona važi sve do onog trenutka dokle sami ne izgradimo svoju ličnost koja je opet pa potekla iz porodičnog okruženja.
Što sam bivala zrelija, sumnjala sam u tačnost toga što govore, što iz nekog svog ličnog iskustva, tako i iz tuđih životnih priča. Sve mi je to delovalo kao dobra maska i beg od realnosti koja je surova, ali koju su želeli da sakriju.

Skoro sam čula tužnu priču koja me je navela da pomislim o tome, koja je žrtva roditelja prema deci i obrnuto? Šta je ono što oni očekuju od nas, šta je ono što mi njima moramo da pružimo? Jesmo li u obavezi, je li nam moranje da živimo njihovim životima samo da bi se oni osećali više vrednijim u našim očima iako je to protiv naših načela i lične satisfakcije. Je li to sebičnost, kukavičluk, beg od prošlosti, trenutni životni status ili nešto sasvim drugo?

Drugarica moje poznanice je godinama živela u Beogradu, studirala i na fakultetu upoznala dečka s kojim je bila u vezi godinama. Živeli su zajedno, shvatili da se vole i da je to to.
Postojao je jedan "problem". Ona je Srpkinja koja je za vreme rata došla u Srbiju , a on je Hrvat.Njihovi roditelji nikada nisu podržavali njihov izbor partnera, nisu želeli komentarisanje na tu temu i predpostavljam, nisu želeli ni planove o njihovoj zajedničkoj budućnosti

.
Mimo svih tih prepreka koje su ih pratile, ostali su dosledni svojim željama i stavovima i potrebi da budu zajedno.
Ovih dana će se venčati, ali bez prisustva roditelja jer su ih se roditelji odrekli.Ni jedna ni druga strana ne podržava odluku svog deteta i bukvalno, ne žele više bilo kakav kontakt s njima.

Svoje venčanje će obaviti bez porodice, bez jedinog oslonca u životu!