"Tužne oči moga oca"
Nakon samo par dana od kako su se desile neke promene u mom životu, ja se i dalje ne pomeram s mesta.
Odrasla sam, mislila sam da sam mnogo jača, odnosno, nisam mislila ja već me je okolina oduvek tako doživljavala, a ja...već danima samo razmišljam i razmišljam. Trudim se da me sin ne primeti kako plačem jer će mi postavljati brdo pitanja, a i ne želim da me vidi da sam tužna.
Kad mi je jutros osvanula nedelje, poželela sam da me nema. Upalila komp i sat vremena posmatrala ICQ čet nebi li se on pojavio. Mada neznam ni šta bih radila i da se pojavio,krijem se, izbegavam razgovor, SMS poruke, izbegavam sve što je vezano za njega, jer mi je teško.
Morala sam da izađem iz kuće, ne prija mi društvo a kad sam sama ubija me toliko razmišljanje i plakanje. Otišla sam na očev grob..Bože, Bože..kakav sam čudan osećaj imala, kako sam se približavala grobu ja sam počela da jecam kao malo dete. Kada sam pogledala sliku na spomeniku, slika ista , ali oči moga oca su bile tužne , imala sam osećaj da će niz sliku skliznuti koja kapljica suze.
Da li to nama drage osobe koje smo izgubili mogu da osete, ili sam ja u njegovim očima videla moje tužne oči i tražila uplakana pomoć da nekako izađem iz ove tužne depresije.
Ne mogu da čekam da prođe vreme, ako mogu da prebolim sad..ovog trena i Zagreb i njega i 3 godine provedene s njim i moj odlazak i Sljeme i Tkalčićevu ulicu i Jarun..sve!
p.s. poslom sam vezana za Zagreb, samo neznam kako ću to da podnesem da prođem Tkalčićevom, pogledam u pravcu njegovog stana i produžim dalje? 